www.miljevcimojidragi.de

Mi smo dragi jedan drugom
i on meni i ja njemu
mada ipak ne ličimo
jedno drugom baš u svemu.

Zaboravit ne možemo
prije desetljeće i po
bili smo još dosta mali
doba nije bilo lipo.

Ratom zemlja se razara
narod sebi traži spasa
što od straha što od jada
ostaje se i bez glasa.

Stiže Mate u primorje
ne daj Bože da je jadan
i sića se Miljevaca
misli na njih on povazdan.

Sa materom i sa ćaćom
i sa bratom posve malim
sa njima i mala sestra
u noćima neispavanim.

I njihove sve te muke
i svako to brime jada
u mom srcu i u duši
nalaze se još i sada.

Pa nedugo nakon toga
umorna i uplakana
porodica skoro cila
u Njemačku stiže nama.

I ne bi im bogme lako
ni materi a ni dici
kroz suze će Mate meni:
“Ćaća je na bojšnici.”

Ima ića ima pića
imati će kod nas svega
a koliko vidit mogu
nije njima ni do čega.

Ne vide u sebi mira
tuđina im nije draga
njima je do rodne grude
i samo do svoga praga.

Za sve ovo što se zbiva
žao mi je moga roda
a kako i ne bi bilo
jer krv ipak nije voda.

Jer i Matin i moj ćaća
rođena su oni braća
ljubav bratska nek se gaji
i nikada ne odvraća.

Samo kratko prođe vrime
već ih želja vuče doli
govore mi dica stalno
za ćaćom nas srce boli.

I ponovo u primorju
čim se ratno doba stiša
sitili se rodnog praga
Miljevaca i Drniša.

Pa tako sad od početka
iza Bljeska i Oluje
valja da se novi život
bilo kako da zasnuje.

Bogami im ne bi lako
kuća s golim zidinama
sve do zera pokradeno
i potpuno zjaje prazna.

I tako je sve po zera
s puno truda s puno volje
i malo uz pomoć Boga
sve počelo ići na bolje.

Skoro na početku pisme
ja sam Matu spomenija
i imenom njegovim bi
ovu pismu završija.

Mate je u velegradu
i svoj svoga se ne stidi.
A ja živim malo dalje
pa doskora da se vidi.

Mario Malenica

Mate i Mario