Ćaćino ditinjstvo
04/24/2010 (Pjesmom kroz zavičaj)
U malenom selu
kraj debelog hrasta
moj ćaća se i rodija
i tu je odrasta.
Tog hrasta više nema
ukloni ga bez milosti
duša grešna i pakostna.
Kako da joj se oprosti?
Ovako su Širitovci mali
u sićanju njegovu ostali:
kad bi bilo litno doba
i jake vrućine
sidilo bi se u hladu
i pivalo od miline.
Kraj njegove rodne kuće
stare i malene
još su žive sve koštele
liti se zelene.
Ostale su legendarne
jer nekad se znalo
tu siditi do večeri
i rado se ćakulalo.
Tu bi mlada čobanica
navraćala rado
grabeć vodu iz bunara
pojila bi stado.
Grabila bi ladnu vodu
iz Repca i iz Starca
te po dvije vučije bi
tovarila na magarca.
Malo dalje u velikom gaju
po imenu Gajić ga poznaju
cure su se rado sastajale
prele, plele i blago čuvale.
Ako bi ih lugar uhvatija
lašun, uže bi im otuđija.
Jer svaka je tila biti prva
prikupiti barem brime drva.
Čulo bi se kako panje para
plašila se seoskog lugara.
Da se ćaći sada kao prije
na kampanel visoko popeti
ništa lipše, ništa radosnije
sa zvonima gordo zaslaviti.
Kratak pogled s tolike visine
pruža sliku cilih Miljevaca
još jasnije lipotu Promine
te pastira i stada ovaca.
Jasan pogled stiže i udara
priko krša do ravnog Oklaja
crkve male Gospe kod Lukara
milina je koja ne zamara.
Eto to su zgode i nezgode
koje natrag u sjećanje vode.
I veliki ponos je za mene
miljevačke što imam korijene.
Zato uvik tugujem i patim
ako u njih nikad ne navratim.
Mada nisam na Miljevcima rođen
dragi su mi i rado im dođem.
Mario Malenica
Mario Malenica